Почевши од програма 2025, галерија Новоризница Београд представља изложбу савремене руске уметнице, за коју женски идентитет постаје кључ за разумевање нестабилне стварности.

Свет је несигуран, пун сукоба и опасности, иу том контексту Марија Погоржелскаја ствара своја дела, фокусирајући се на женско искуство. У њеним делима, жене нису само симбол крхкости и рањивости, већ и моћан проводник емоционалне моћи, прожимајући слојеве предосећања, сећања и сабласних нада.

Жена у делима Погоржелске није фиксна слика, већ динамично оличење борбе, очекивања и нада, које није ограничено оквиром традиционалних идеја. Њене јунакиње делују не само као објекти погледа, већ и као активни субјекти, способни да преиспитају своју позицију у свету пуном сукоба. Тако уметност Погоржелске постаје чин отпора друштвеним стереотипима и истовремено позив да се настави разговор о модерној улози жене.

Уметнички радови одјекују са концептом рањивости Џудит Батлер и Емануела Левинаса. Рањивост, за Батлера, није само слабост, већ основа људске заједнице и солидарности. Левинас, пак, наглашава етичку димензију ове државе која се рађа у тренутку препознавања другог. У раду Погоржелске, женска крхкост добија етичко значење, постајући симбол унутрашње отпорности засноване на способности осећања и емпатије. Њени радови позивају гледаоца да подели ово искуство, откривајући унутрашње сукобе и лепоту свакодневног живота који често остају непримећени.

Једнако важан део Погорзелскеиног стваралаштва је њен рад са сећањем и временом, што се може видети кроз дела Пола Рикоа и Анрија Бергсона. Сећање, према Рикоеру, формира идентитет, али увек задржава елемент субјективности. Бергсон време види као ток који се не може зауставити, али се може ухватити у интуитивним тренуцима. На слици Погоржелске ове идеје попримају визуелни облик: она хвата пролазна стања - очекивања, предосећања, тренутке мира који делују и лични и универзални. Њени радови као да успоравају проток времена, отварајући могућност гледаоцу да уђе у дијалог са сопственим сећањима.

Ова уметност је чин учешћа који дотиче не само индивидуалне емоције већ и универзалне концепте, подсећајући нас да у свести о крхкости не лежи слабост, већ права снага и људскост.